Dana 
Na granici Kazahstana i Uzbekistana, okružen kilometrima toksične pustinje, nalazi se jedno ostrvo koje se zove Vozrozhdenija. Danas je “ostrvo” Vozrozhdenija jedno od najsmtronosnijih mesta na svetu…
Ovo “ostrvo” je nekada bilo živopisno ribarsko selo okruženo tirkiznim lagunama, kada je Aralsko more bilo četvrto najveće na svetu i obilovalo ribom.
Ali nakon godina zlostavljanja, voda se povukla i more se pretvorilo u prašinu, reke koje su hranile ostvo su preusmeravale za navodnjavanje polja pamuka. Danas je sloj slanog peska, prepuno kancerogenih pesticida, sve što ostaje od drevne oaze i ostrva.
Ovo je mesto gde živa u termometrima redovno pokazuje 60 °C, gde su jedini znakovi života kosturi sasušenih stabala i kamenja. Sada je Vozrozhdenija progutala toliko toga da je postala deset puta veća od izvorne veličine i sada je poluostrvo povezano sa kopnom.
Ali zahvaljujući još jednom sovjetskom projektu,Vozrozhdenija ostrvo (neki ga zovu i antraks ostrvom) je jedno od najsmrtonosnijih mesta na planeti. Od sedamdesetih godina, ostrvo je bilo poprište u brojnih zlokobnih događaja
Godine 1971. jedna je mlada naučnica obolela nakon što je istraživački brod, Lev Berg, zalutao u smeđu maglu. Nekoliko dana kasnije završila je u bolnici uz dijagnozu boginja. Svima je to bilo čudno jer je već bila vakcinisana protiv ove bolesti.
Iako se oporavila, epidemija se nastavila i zaraženo je još devet osoba u njenom rodnom gradu, od kojih su tri umrle. Jedan od njih bio je njen mlađi brat.
Godinu dana kasnije pronađeni su leševi dvojice nestalih ribara na njihovom brodu. Veruje se da su umrli od kuge. Nedugo zatim meštani su počeli da izvlače mreže pune mrtvih riba. Niko ne zna zašto.
Godine 1988., 50.000 antilopa, koje su bile na ispaši na obližnjim stepama, umrle su u roku od sat vremena
Ostrvo i dalje čuva brojne tajne, delom zato što nije mesto gde možete smo da se pojavite. Budući da je Vozrozhdenija napuštena devedesetih godina, bilo je samo nekoliko ekspedicija. Nik Midleton, novinar i geograf sa Univerziteta Oksford snimio je dokumentarni film još 2005. godine.
“Bio sam svestan onoga što se dogodilo pa smo se držali saveta jednog gospodina koji je radio za britansku vojsku i došao je da nam ispriča šta nas sve čeka. Iskreno potpuno me je preplašio” kaže on.
Taj je stručnjak bio Dejv Butler, koji je na kraju otputovao sa njima.
“Mnogo je toga moglo da pođe po zlu” priča on za BBC.
Kao meru opreza, Butler je naterao ceo tim da pije antibiotike, počevši nedelju dana pre putovanja. Nosili su plinske maske sa filtrima vazduha, debelim gumenim čizmama i velika odela nalik na ona koja nose forenzičari.
CIA-ine fotografije nastale 1962. godine otkrivale su da druga ostrva imaju pristaništa i kolibe za ribu, a ovo je imalo streljane i barake. Ali to nije ni polovina zgrada. Bilo je tu i istraživačkih zgrada, staja i mesta za ispitivanje na otvorenom.
Ostrvo Vozrozhdenija je pretvoreno u vojnu bazu najopasnijeg tipa: to je bio objekat za ispitivanje biološkog oružja. Projekt je bio potpuna tajna, a nije čak ni označen na sovjetskim kartama, ali ljudi upoznati sa projektom nazivaju ga Aralsk-7.
Tokom godina mesto je postalo noćna mora, gde su se antraks, boginje i kuga u velikim oblacima kretale iznad zemlje, a egzotične bolesti poput tifusa padale su sa neba i prodirale u peščanu zemlju.
Ostrvo je bilo dovoljno izolovano da nije otkriveno do 19. veka, što ga čini idealnim mestom za skrivanje od znatiželjnih očiju zapadnih obaveštajnih službi
Postalo je skladište najveće zalihe antraksa u ljudskoj istoriji. Poreklo otrova je nejasno, ali je moguće da je proizveden u Kompleksu 19, objektu blizu ruskog grada Sverdlovsk, sada Jekatarinburga.
Aralsk-7 je bio deo programa biološkog oružja na industrijskom nivou, koji je zapošljavao više od 50.000 ljudi u 52 proizvodnih postrojenja širom sovjetske države.
Antraks je proizveden u ogromnim posudama, kao da proizvode pivo, a ne otrov. Godine 1988., devet godina nakon curenja antraksa u Kompleksu 19 došlo je do smrti najmanje 105 ljudi, a Sovjeti su konačno odlučili da se reše zaliha otrova.
Ogromne posude antraksa pomešane su sa izbeljivačem i prebačene u lučki grad Aralsk, na obalama Aralskog mora (sada 25 km od obale), gde su bile stavljene na brodove i istovarene u Vozrozhdeniju. Otprilike 100 do 200 tona antraksa ubrzo je bačeno u jamu i zaboravljeno.
Ove bakterije imaju moć da prežive u zaista ekstremnim uslovima. Bez problema će izdržati standardne metode uništavanja bakterija od dezinfikacije do zagrevanja na 180 °C. Kad su smeštene u zemlju, one mogu da prežive stotinama godina. Jednom prilikom su pronađene tokom arheoloških iskopavanja u Škotskoj.
Nedavno je dvanaestogodišnji dečak umro nakon što ga je svladao antraks koji je vrebao na dalekom severu Rusije. Epidemija je hospitalizovala 72 osobe iz nomadskog plemena Nenets, uključujući 41 dete, a hiljade jelena je uginulo.
Smatra se da je sve započelo kada je toplotni udar odmrznuo telo jelena staro 75 godina. Kao što je bilo i za očekivati, napori Sovjetskog Saveza u Vozrozhdeniji nisu bili dovoljni.
Godinama nakon sloma SSSR-a, usled napada na Tokio i otkrića o opsežnom programu biološkog oružja u Iraku, strahovi su se povećavali oko izgleda da teroristi dobiju bilo kakav otrovni patogen.
Tako je američka vlada poslala ekipe stručnjaka da sprovedu neke testove
Jame vidljive iz svemira
Tačna lokacija antraksa nikada nije otkrivena, ali kasnije se ispostavilo da to nije bio problem. Jame su bile tako ogromne, bile su jasno vidljive na fotografijama snimljenima iz svemira. Odgovarajući tragovi pronađeni su u nekoliko uzoraka tla, a Amerikanci su obećali 6 miliona dolara za projekat čišćenja mesta.
Projekat je uključivao duboki rov, plastičnu izolaciju i nekoliko tona snažnog izbeljivača. Samo je trebalo prebaciti tone i tone kontaminiranog tla u rov, na temperaturi od 50 stepeni i tamo ga ostaviti nekoliko dana.
Naravno, učesnici projekta su sve vreme morali da nose zaštitna odela. Ukupno je angažovano 100 radnika, a projekat je trajao četiri meseca. Upalilo je. Nakon šest dana sa izbeljivačem i visokom temperaturom, tragovi otrova su nestali.
Pola veka testiranja na otvorenom ostavilo je celo ostrvo zagađeno i to ne samo na mestu ispitivanja.
