Decenijama je bio zatvoren za strance jer se smatra strateškim područjem. Tek nakratko su ga otvorili krajem 90-ih.

Najseverniji je grad na svetu, sa više od 100.000 stanovnika. Leti je ovde 6 nedelja neprekidno dan, a zimi isto toliko neprekidna noć, pa se temperatura spušta i do minus 50 stepeni.

Nekada su ga okruživali silosi u kojima su bile interkontinentalne balističke rakete. Ali, danas u ovom gradu postoji nešto drugo što želi da se sakrije od ostatka sveta, a to je hronično zagađenje. Iz daljine izgleda kao da su nad gradom tmurni oblaci i da se sprema nevreme na inače čisto plavom arktičkom nebu. Krivi su ogromni dimnjaci u postrojenjima koja su izgrađena oko Norilska.

Oni konstantno u vazduh ispuštaju otrovne koktele zagađivača za koje su odgovorne ove kompanije, a reč je o sumpor dioksidu. Kad jednom stignu u atmosferu, pretvaraju se u otrovne kisele kiše.

Kompanija Norilsk Nikel, čija je vrednost nekoliko desetina milijardi dolara, priznaje da u atmosferu ispuštaju i druge štetne stvari poput teških metala iako ih ima u znatno manjim količinama.

“Leti se menja smer vetra i sve te otrovne stvari padaju tačno na grad. To svi osećamo jer postaje nemoguće da se diše”, kaže lokalni kamerman Anrei Razdevilov.

Ta fabrika u vlasništvu ima sve okolne rudnike koji sadrže plemenite metale, a najveću topionicu zovu “Nada”.

Izgrađena je kasnih 70-ih i najmodernija je od sve tri, budući da najstarija datira iz 1930., iz vremena kad je metalna industrija u Norilsku izgrađena rukama zatvorenika Staljinovih gulaga.

Unutrašnjost “Nade” je zapravo zaglušujuće bučan, zagušljivi kotao. Velike peći tope rudu izvađenu iz rudnika, a na kraju se slivaju u potoke crvenog užarenog tečnog metala koji teče u ogromne posude uz koje stoje radnici.

Ovde se proizvodi široka paleta raznih metala, uključujući nikl, bakar, paladijum, platinu, zlato i srebro. Ali ruda takođe sadrži veliku količinu sumpora. Glavni inženjer Igor Dmitrijev bio je iskren o količini zagađenja koju fabrika proizvodi svake godine.

“Ovo postrojenje emituje 900.000 tona sumpor dioksida. To je iznos dogovoren s vladom”, objasnio je. Prema podacima fabrike, ukupna količina sumpor dioksida proizvedena od strane sva tri postrojenja gotovo je 2 miliona tona godišnje, što je brojka koja je krajem osamdesetih godina pala samo za oko 16 odsto u odnosu na količinu s kraja ’80-ih i poslednjih dana Sovjetskog Saveza.

Organizacija za zaštitu okoline Grinpis Rusija kaže kako je zagađenje stvorilo 30 km “mrtve zone” oko grada i, kako tvrde naučnici, kisele kiše su se proširile na područje veličine Nemačke.

“Odvezli smo se u jednu od šuma, ispred Norilska, kako bismo videli šta se dogodilo. Pronašli smo mnoga stabla koja su bila već mrtva ili umiru. Lokalni stanovnici kažu da se dokazi još lakše mogu videti kasnije, tokom godine”, prenosi BBC.

“Kad počnu da rastu, onda su zelena, ali kad iznad njih dođe oblak dima, počinju da umiru”, kaže doktorka Svetlana Golubkova. Ipak, njena mnogo veća briga je zdravlje stanovništva, naročito dece.

“60-ih godina ovamo se doselilo mnogo ljudi i svi su bili zdravi. Ali sada je ovde vrlo malo zdrave dece, a sve zbog zagađenja”, kaže Golubkova. Zabrinuta je i za svoju ćerku koja ima problema s očima i zato želi da se presele u neki drugi grad.

Za kompaniju Norilsk Nikel, koja zapošljava najveći deo gradske radne snage, u pitanju je ogromna količina novca. To je najveći svetski proizvođač nikla i paladijuma.

Godišnje ostvare i do 2 milijarde neto dobiti, a službenici kažu da su zalihe nikla i paladijuma tolike da mogu da posluju još barem 30 godina.

Organizacije za zaštitu okoline su vrlo skeptične. Pitaju se šta će s tim silnim količinama sumpora osim da ih spale. Nemoguće je i neisplativo da se izvozi na druga tržišta jer je Norilsk u nepristupačnoj zoni. Osim toga, problem je što nedostaje nezavisno istraživanje količine zagađenja kako bi se zausta saznale razmere štete.

Kurir.rs